Dragana Alfirević

ANTISEZONA, mekani otpor:
ne sasvim festival, još uvek ne sezona.

Para todos la luz. Para todos todo!

Ovaj tekst je napisan
na poziv Antisezonki,
u periodu između 24. 4. i 5. 6. 2021., kada sam bila prisutna
na tri različita regionalna kurirana događaja. Pitam se kako pisati „po narudžbi” i biti unutra i spolja,
istovremeno.

gledanje

  Subota je, 10 ujutro, u Zagrebu sam. Kroz prozor apartmana posmatram kako u zgradi preko puta jedan sredovečni čovek u tamnoplavoj majici pere prozor. Na dugačku šipku je stavio svetloplavu krpu i pola tela izbacio kroz otvoreni prozor; prozor ima tri krila, on se trudi da dohvati druga dva, koja su daleko. Taj posao je dosta zahtevan. Puno koordinacije, snage i izdržljivosti je potrebno, i ponešto kreativnosti i gipkosti. Cilj je jasan. Posmatra ga njegov desetogodišnji sin, iznutra, iz sobe. Dok pere prozor – a to radi polako, posvećeno, smireno, ubeđen da će posao i završiti – razgovara sa sinom. Taj razgovor se čini prijatan, opušten, neobavezan. Razmišljam da li taj čovek ima možda i plave oči, razmišljam o čemu razgovaraju, i da li je to stvarno njegov sin? Jako mi je zanimljiv taj način na koji ga njegov sin posmatra, kao da ga podržava, kao da mu pomaže, kao da navija za njega. S vremena na vreme, čovek unese šipku i plavu krpu unutra, opere je, ili je još bolje namesti, i nastavi dalje. Poetičnost svakodnevice, veličanstvenost običnosti. Dok ih posmatram, razmišljam o funkciji svog posla, plesa. O funkciji gledanja plesa. O spektru mogućnosti načina gledanja plesa. Razmišljam o tome na koji način nas se gledanje plesa tiče, kako nas se dotiče. I pitam se kada smo i zašto funkcije plesa i gledanja plesa reducirali na jednu jedinu, konzumerističku: to mi se sviđa, to mi se ne sviđa, to kupujem, a ovo sledeći put neću kupiti. U moru proizvoda to je samo još jedan i, kao takav, ne baš previše atraktivan. Kako smo pristali na tu, do krajnjih granica smanjenu, funkciju sebe i drugog? Da li bismo mogli, kao ovaj sin, da navijamo za one koje gledamo na sceni, jer rade nešto korisno za sve nas? Da li postoji mogućnost da zajedno sa onima koje gledamo na sceni istražujemo šta je to što je za nas korisno, šta je to zbog čega smo tu zajedno? I da istražujemo mnoštvo naših mogućih uloga, ne fiksirajući nijednu, ukoliko za to nema potrebe?

Zagreb

  Otkad poznajem Zagreb, taj grad i njegove ljude vidim kao retko mesto na ovim koordinatama koji znaju šta znači javno dobro i koji su spremni da to javno dobro štite svim sredstvima. Mnogo situacija mi je u poslednjih 15 godina to i potvrdilo – događanja oko Varšavske, Zagrebačkog plesnog centra, na kraju i poslednji izbori za lokalnu upravu, u čijoj vremenskoj blizini ovo sve pišem. Javno dobro kao zajednički program, težnja ka zajedničkim uspesima, ali i commoning problema ili prihvatanje mogućeg konflikta kao preduslova za rađanje neke nove pozicije. Poimanje sveta kroz prizmu toga da meni ne može biti dobro dokle god je drugima oko mene loše je svojstveno jednom delu spektra savremene politike i kulturne politike, ali i umetničke proizvodnje. Mislim da su u velikoj blizini, ako ne i jedno isto, ta i takva politika i razvijanje sposobnosti empatije dok gledamo ljude koji plešu na sceni. Zbog toga, vežbajući gledanje, vežbamo da nas ne zanima samo ljuštura života, kako nešto izgleda, već šta radi i šta proizvodi. Zbog toga je toliko teško i toliko zahvalno gledati ples.
  Zagrebačka inicijativa i okvir za izvedbu ANTISEZONA – antisezona.space – je format, koji, iako kuriran, izmiče ideji festivala, a s druge strane, prekratak je za jednu sezonu. Začeta kao ideja da se deo lokalne produkcije diferencira i prikaže u odvojenom prostoru, ANTISEZONA istražuje samu sebe kroz saradnju tri ko-kustosice, organizatorke i umetnice, koje svoj rad predstavljaju u ovom okviru, ponekad ga okružujući drugim radovima. Na taj način, predstave i događaji ulaze u dijalog i stvaraju značenja i nove veze u međuprostorima, značenja koja bismo možda propustili ukoliko bismo gledali svaku predstavu na svom mestu i u svom vremenu. Ali, kako da smestimo u naše shvatanje nešto što svemu izmiče i, dok izmiče, rađa nova značenja? Možda je ANTISEZONA jedna trodnevna predstava, u kojoj i spavamo, i razgovaramo, i plešemo i pijemo zajedno? Možda je ANTISEZONA jedna dugačka radionica, možda je ipak festival, koji ne želi to da bude i zbog toga je još više festival koji menja ideju festivala? Možda su predstave ove tri autorke kontekst u kojem se događaju drugi radovi, ili je možda obrnuto? Ili je moguće da su različiti radovi jedni drugima kontekst i okvir, u su-postojanju mnoštva? Takođe – šta je to „anti” u ANTISEZONI? Upravo zbog tog „anti”, ANTISEZONA deluje preskriptivno i daje nam mogućnost pogleda kako bi bilo ako bi sve naše sezone bile takve; zato se „anti” može čitati i kao „za”, kao predlog neke drugačije moguće sezone. Sezone koja otvara, postavlja pitanja, zamagljuje granice i služi kao poligon za učenje, a ne samo serija proizvoda koji ne žele i ne zaslužuju ništa više od aplauza.
  U Zagreb je naša ljubljanska delegacija došla na poziv kustosica i organizatorki ANTISEZONE. Istina je, doduše, da smo se možda malo i sami pozvali. Prvi dan ANTISEZONE, Gregor Kamnikar i ja bili smo pozvani da svoju dugoročnu praksu pod imenom Obed raspakujemo za zainteresovane; to smo nameravali učiniti predlažući da svi zajedno prođemo proces od 3 sata, sa jednim ili dva oruđa ekstrahiranih iz Obeda. Svi zajedno smo radili u uskom, čudnom, neizvedbenom i sparnom prostoru sa staklenim zidom, a onda smo se preselili u veliki prostor stalne postavke MSU na prvom spratu. www.obed.works
  Slučaj je hteo da se upravo u tom momentu pojavi Sergej, naš dugogodišnji kolega i prijatelj, koji je došao da mi donese neke materijale, a zapravo je nehotično postao publikom nečega što nije imalo nameru biti izvođeno za publiku. Neopisivo mi je bilo zanimljivo posmatrati nas, koji smo do tog trenutka bili zabavljeni istraživanjem tela, glasa, prostora, imaginacije, i raznih drugih dogovorenih parametara istraživanja, kako smo, u trenutku kada je došao jedan zaista spoljašnji pogled, morali da se odlučimo da li je to sada izvedba ili ne, da li je to i dalje istraživanje, i da shvatimo kako da ostanemo u tome što radimo bez da nas vanjski pogled izbaci iz ravnoteže. Bili smo uistinu izbačeni, dok smo samim tim iščašenjem iz istraživanja ka izvedbi zapravo imali priliku da se još više udubimo u istraživanje, koje je bilo posmatrano. Naš rad je dobio novu dimenziju, još jedan sloj pažnje. Posmatrali smo sebe kako nešto radimo, a onda smo odjednom mogli da posmatramo sebe kako nas neko drugi posmatra i da vidimo kako reagujemo. Boraveći u tim dvojnostima i nerazmrsivim odnosima, učinilo mi se neverovatno važno da imamo pogled spolja, kako pogled neočekivane publike, tako i pogled izvan našeg lokaliteta, izvan (bilo kojih) granica. Tek kroz takav pogled mi možemo spoznati šta zapravo radimo i kako se to može čitati. Tek u sukobu različitih viđenja možemo ugledati nove mogućnosti. Dokle god se svi slažemo sa sobom i sa drugima, osuđeni smo na boravak u istom i na održavanje status quoa.

familijarnost

  Ovo sada pišem između dva događaja, ANTISEZONE u Zagrebu i Antistatic festivala u Sofiji, dok pripremamo četvrti put pomereni Cofestival u Ljubljani. Kao ko-kustosicu Cofestivala, obliva me osećaj hladne panike, da li će biti moguće izvesti makar deo planiranog programa, nakon 9 meseci potpune zatvorenosti i četiri promene termina: kako će publika koja se, ruku na srce, odvikla od živih događaja, reagovati, da li će ovaj program biti zaista punokrvni festival ili senka nečega što smo radili do pre godinu i po dana? Zašto smo nesposobni da u korenu promenimo svoj pristup, sami ograničimo dostup, a prostor i vreme organizujemo tako, da svi zajedno zaista nešto dobijemo? Zbog čega nismo, niti nakon 9 meseci zatvorenosti, sposobni da shvatimo da je to što radimo nešto ekskluzivno, neka vrsta luksuza, namenjeno nekoj drugačijoj vrsti elite? Šta nas usmerava da se pravimo da je sve onako kako je bilo pre?
  Do marta 2020., većina nas je putovala neprestano, to je bio način života. Trošili smo nemilice novac na avionske karte i na preskupe kafe i sendviče po aerodromima, bilo je puno dana kada nismo znali u kom gradu smo se probudili i koji je dan u nedelji. Mart 2020. je doneo veliku promenu, bili smo zahvalni da ne moramo više bezglavo trčati, da možemo sesti, umiriti se, promisliti. Vrlo brzo je, međutim, za tim periodom smirivanja došlo nešto što vidim kao njegov nusproizvod; to je lokalizacija umetničkog rada, ponegde i provincijalizacija, i u dobrom i u lošem smislu. Dogodilo se okretanje ka unutra, upoznavanje sa onima koji su nam u neposrednoj blizini. U Sloveniji, gde živim, jedan od najuobičajenijih načina organizacija umetničke produkcije je porodična, odnosno način produkcije koji uključuje članove porodice, obično partnerski odnos. Na taj način se čini da na kraju svi postanu porodica i počinju tako da se ponašaju i unutar radnih procesa.

(https://www.radioroska.online/familia/)

  Savremena umetnost mora se izvoditi u dijalogu sa nečim što je izvan lokalnog; savremena umetnost mora, na bilo koji način, biti međunarodna. Ne zbog toga što je to kriterijum aplikacija ministarstava za kulturu i ne zbog toga što onda izgledamo još savremeniji; u prirodi je toga što radimo, da sebe gledamo kroz pogled nekog drugog i da drugi sebe gledaju kroz naše oči. U prirodi je savremenog plesa da moramo videti šta rade naše kolege na drugim mestima. Bez toga ne možemo obezbediti sami minimum higijenske distance koji je potreban da se pogled ne bi umorio, zasitio i da bismo spoznali šta smo to zapravo napravili.

radikalnost

  Da li se i vama čini da previše često čujemo kako su neki umetnički događaji, izložbe, predstave, instalacije radikalne? Kao da će sama reč „radikalno” u podnaslovu ili u reklamnom tekstu privući više kupaca, podići cenu robe? Odlazimo na ta mesta, gledamo sve te predstave, izložbe, čitamo knjige i pitamo se – šta je u tome svemu radikalno? Da li je zaista moguće proizvesti nešto radikalno na ograničenom prostoru scene od 10 metara kvadratnih i šta bi to moglo biti? Da li je to neka šokantna tema, radikalan način kretanja, radikalan odnos prema pažnji publike, odbacivanje dosadašnjih načina rada? Radikalno doslovno znači uticanje na dešavanje u korenu nečega. Šta je u korenu plesne predstave, formata za razmenu znanja, šta je u korenu scenskog rada u širem smislu? Šta je u korenu same ANTISEZONE? Iskustvo boravka na ANTISEZONI govori mi da je ANTISEZONA radikalna, jer se bavi odnosima i time kako mi, kao ljudi, jesmo u određenom prostoru i vremenu koje delimo. Iz tih odnosa, koji su samo delimično dogovoreni, a usput se reorganizuju, proizilaze promene hijerarhija, načina odlučivanja, aktiviraju se potencijali; kroz vreme, i kao rezultat odnosa, dolazimo do promenjene metodologije rada, estetike ili teme. Nije moguće unapred govoriti o rezultatu kao radikalnom, a da to nije samo marketinška strategija.
  Jasno je da je ANTISEZONA radikalna; jer, bez da bi uopšte o samoj sebi govorila na taj način, ona utiče na ono što je najopasnije i najosetljivije, a to je tkivo naših odnosa, to su rezovi u unapred određene hijerarhije, uloge i, kroz sve to, rad na stvaranju novog znanja. Ono što je suštinski radikalno jeste ono što ulazi u samo srce svega – hrabro i odlučno ali i nežno i osećajno – vežbamo život preko formata posvećenih savremenom plesu i onda se sve zajedno vraća na scenu. Funkcijama se služimo onda kada nam trebaju, kada su nam korisne, iza njih se ne sakrivamo, već je nešto drugo u prvom planu. Ne znamo ni tačno šta, nije ni važno, ali znamo da naše funkcije nama ovde ne pomažu. Tako je Tara, koja je bila, između ostalog, zadužena za snimanje videa o ANTISEZONI, malo plesala, malo ležala, a malo snimala Obed. A onda je malo istovremeno plesala i snimala. Mislim da sam tako nešto prvi put videla u životu, da neko na taj način koristi svoje mogućnosti ne izlazeći iz svih drugih mogućnosti. Svi uključeni u ANTISEZONU su pre svega uključeni kao ljudi, a u trenutku kada njihovo profesionalno znanje može biti korisno, ono se uključuje. Filip, Tea, Tara, Silvia, Sonja, Iva Nerina, i svi mi drugi, i publika takođe, svi su tu pre svega kao ljudi, a to znači da ne postoji dilema oko osobe i funkcije i da vrednosti, koje kao ljudi nosimo, nalaze način da se kroz profesionalni angažman realizuju. David Bohm govori o tome da je dijalog moguć isključivo u grupama veličine između 25 i 40 ljudi. Zbog toga bi bilo važno da ne pristajemo na uslove koje na nas projiciraju različiti finansijeri, mediji, apstraktne, možda i nepostojeće instance, već da računamo sa prisutnošću, interesom i željom onih koji su prisutni. (https://www.humiliationstudies.org/documents/BohmDialogue.pdf)
  Najviše sam dobila od osećaja da nisam ušla u prostor koji je preformatiran, koji je za mene i u moje ime napola već probavljen i ispljunut; da je prostor ANTISEZONE sve vreme u nastajanju i da se tu radi o potencijalu istinske kreativnosti, ne preformatirane ni napola dovršene. Osetila sam razliku izmedju toga kada svom detetu dam list belog papira i olovku, ili glossy bojanku gde je samo jos par procenata prostora za kreativnost. Kada uđeš u prostor koji nije do kraja određen, koji nije do kraja dodeljen, gde ne znaš kako će se to veče tačno završiti, onda se u tebi (kao pojedincu ali i kao delu tog privremenog kolektiva) aktiviraju neke nove snage i neke sveže misli. Otvara se prostor za učenje. To jeste povezano sa ulogama koje su nam na raspolaganju, ali ne sasvim do kraja dodeljene, povezano je verovatno i s kratkom tradicijom ANTISEZONE da baš tako želi da nam se obraća, povezano je i s mogućim prezasićenjem lokalnog prostora različitim drugim sadržajima i formatima.

dve predstave

  Dve predstave koje smo gledali na ANTISEZONI – Koliko kubnih centimetara smije zauzeti moje tijelo Sonje Pregrad i Krupni kadrovi Silvije Marchig odražavaju ozbiljan i promišljen rad na procesu stvaranja materijala. I u jednoj i u drugoj predstavi vidimo tri žene (u Koliko kubnih… vidimo ih četiri, ali ću govoriti o tri plesačice sa kojima je Sonja Pregrad radila) čije prisustvo na sceni odražava metodološko udubljivanje u teme kojima su se bavile. Zbog toga su te dve predstave više nastavak prethodnog rada i istraživanja, učestvovanje nas kao publike u radnom procesu, nego vitrina s izloženim krajnjim produktima. Naravno, nedostupno nam je da vidimo tih šest žena pre i posle premijera upravo ovih predstava, ali jasno vidimo i osećamo da je njihov rad na neki suštinski način njih promenio, i da je svaka od njih otišla u neku svoju dubinu i odande izronila neki dragulj, neko znanje, koje sa nama deli. Ako se za trenutak vratim na misao o funkcijama plesa i gledanja plesa, obe ove predstave su raslojavale moguće načine učestvovanja, kako izvođačica, tako i publike, u činu izvođenja. Zajedničko obema predstavama je da, iako se naizgled bave identitetima, zapravo odlaze od te teme daleko u sopstvene singularnosti, i nazad, u univerzalnost. Identitet ovde nije plakatski, površan i šupalj, već je pun mesa, tekućina, pokreta, istinskih potreba, zamisli, predloga.
  Sonja Pregrad se hvata u koštac s identitetom drag queena koji izvode žene, tako da vidimo duplo maskiranje, duplo izvođenje i time smo neprestano u procepu i u potrebi da se sami odlučimo šta je to što zapravo gledamo. Plesačice (koje čine kolektiv TRAS, i koje pozivaju koreografe i naručuju koreografije za svoje predstave, što je jedan zanimljiv produkcijski presedan) zauzete su traženjem preciznosti koja nije zavisna od unapred naučenih pokreta, već se čini da prolaze kroz stanja, koja se manifestuju pokretima, tako da je Sonjina koreografija koreografija pažnje, tenzija, misli, intencija, samoposmatranja i posmatranja onih koji posmatraju izvođačice. Ta koreografija se u nekom sloju procesa odlučuje da postane vidljiva, da postane pokret; ali, pokret ovde nije složen tako da nas zabavi ili nam da materijal da razmišljamo o temi drag queena ili bilo kojoj drugoj temi, već nas vodi kroz proces odlučivanja šta gledamo, kao i proces dovršavanja posla započetog od strane koreografkinje i izvođačica. Mi smo ti koji, baš zbog toga što smo baš mi tamo, završavamo njihov započeti posao, i to svi razumemo kao zajednički zadatak. Zbog toga je jasno da je taj proces nemoguće završiti, ili bilo gde stići, ukoliko publiku shvatamo kao homogenu masu kojoj je koreografski rad namenjen kao celina, kao jedno. Potrebno je, dakle, i nas raslojiti i operirati našom pažnjom na taj način da svako prisustvo čini razliku. Ako prihvatimo da je ovo moguće čitanje Sonjine i TRASove predstave, možda možemo reći i da je njen tematski ili estetski okvir samo izgovor za to drugo što se događa u susretu plesačica, koreografkinje sa publikom – a to je istraživanje koje se ne prekida kako bi se ušlo u izvedbu, već istraživanje kojem se prisustvuje i koje se onda širi na publiku u toku izvedbe.
  Za razliku od tematskog okvira Koliko kubnih centimetara…, predstava Krupni kadrovi Silvije Marchig bavi se samo-udubljivanjem u bliskosti između tri izvođačice: njihovom ženstvenošću, stremljenjima, scenskim i ličnim personama, razlikama i sličnostima, otkrivenim vezama, koje se ne samo pokazuju, već i na novo stvaraju tokom izvedbe. Predstava otvara pogled u intimne prostore svake od njih koja, uz pomoć druge dve, zauzima prostor, fizički, na sceni, ali i simbolično. One deluju kao katalizatori i kao okvir jedna za drugu, kao prostori u kojima ima dovoljno poverenja da se mogu razotkriti određene stvari o nama samima, ali i, usled velike količine bliskosti, dotaći neke još uvek nepoznate emocije ili stanja. Silvia se, zajedno sa plesačicama bavi izgradnjom prostora pripadanja koji je onda zauzvrat sposoban multiplicirati sam sebe, u teatru, ali i van njega. Izvođačice se upuštaju u pričanje priča, ili više – u izgradnju svetova kojima pripadaju i u koje nas pozivaju. Tanani humor, kojim se pristupa izvođenju materijala, dotiče nežne i smešne delove i nas samih. U ovom smislu, forma koju predstava zauzima – plesni teatar, pripovedanje u dijalogu sa apstraktnim plesom – je zapravo to što je: samo forma. Mogla bi to biti bilo koja druga forma, a ova je dobrodošla jer još bolje nosi intimne priče i jer se unutar nje možemo svi opustiti.
  Susret ove dve predstave u neverovatnoj blizini daje nešto i njima samima, poklanja nešto jednoj od druge. Zanimljiva je montaža koja proizilazi iz gledanja ove dve predstave jedne za drugom: montaža kojom se bavim celo to veče i u sledećim danima, preklapanja i diferenciranja slika, osećaja, boja, mirisa, ali i ideja i poruka ova dva univerzuma. Meditacije o rasponu ženstvenosti i pitanjima identiteta izvan politika identiteta ili političkih korektnosti. Suprotnost političkoj korektnosti nije nekorektnost već nešto treće…

Cofestival

  Spremam se za otvaranje Cofestivala, koje je večeras. To je međunarodni festival plesa koji ko-kuriram sa grupom kolega iz Ljubljane, www.cofestival.si
  Radi se o drugom, „živom” delu festivala iz novembra 2020, kada nije bilo moguće izvoditi predstave za publiku, a rad za ekran nam nije bio ni blizu tako uzbudljiv. Tako smo, nakon šest verzija programa i četiri reprogramiranja, našli datume krajem maja. Naš program je uvek veoma pažljivo sastavljen; uvek smo se protivili dvema idejama za koje smatramo da uništavaju kustoski, ali i plesni rad: to su ideja supermarketa predstava, kupovine svega što je dostupno, i ideja vezane trgovine, u kojoj samo zato što smo članovi nekih mreža ili evropskih projekata prisiljeni smo pokazati određeni rad. Vidimo kako takve vrste ucena i primoranosti uništavaju slobodnu misao i autonomiju odlučivanja, te pokušavamo, s jedne strane, biti beskompromisni, a s druge strane, stvarati prostor slobode i uživanja u izvođenju i gledanju, pisanju, razgovorima i, uopšte, konzumiranju programa. Uslovi u kojima stvaramo Cofestival su se značajno poboljšali u poslednjih 6 godina, tako da operišemo budžetom koji nam dozvoljava da maštamo i posledično smo stvorili odnos sa lokalnom publikom koja pomno prati festival i na različite načine se upisuje u njega. Ono što mi se čini najveća razlika između ANTISEZONE i Cofestivala je naša strogost i istrajnost pri kustoskom razmišljanju. To je neka vrsta beskompromisnosti da pre svega stvaramo prostor za druge, u kojem se veoma retko, ili samo ukoliko to proizlazi iz istinske potrebe programskog razmišljanja, prikazuje rad nas samih, kao umetnika ili producenata. ANTISEZONA, stvorena iz drugih motiva, prirodno radi nešto upravo obrnuto, ali mislim da to nije najveća razlika. Budući da se ANTISEZONA ponavlja četiri ili pet puta u godini, osećaj je da postoji mnogo više prostora za greške, za učenje i za komunikaciju sa različitim publikama. ANTISEZONA je, u odnosu na svoj trenutni fokus, svaki put slobodnija da se okrene na bilo koju stranu, te je tako i njena unutrašnja dinamika slojevitija i zamršenija.
  Čini mi se da smo svi navikli na različita ograničenja i da otkrivamo činjenicu da, koliko god se trudili u svom kustoskom promišljanju, spoljašnji uslovi – finansijski i produkcijski – su zapravo ti koji najviše određuju našu kustosku poziciju. To mi se čini svojstvenim skoro svakom festivalu u regionu. Nakon petnaest meseci nemogućnosti rada u uslovima pandemije u Sloveniji i suočavanja sa ograničenjima koja ne markiraju više prostor za rad već donose nemogućnost rada samog, pokušali smo da uradimo koliko smo mogli, iz osećanja duga prema sebi, prema umetnicima koje pozivamo i prema publici koja je postala – ili nam se tako barem činilo – mnogobrojna.

Antistatic

  Danas se vraćam sa festivala Antistatic u Sofiji http://antistaticfestival.org/en/; to je još jedan od festivala koje smo, unutar Nomad Dance Academy, inicirali 2007. godine, kao odgovor na potrebu za malo drugačijim festivalima koji pokazuju najaktuelniju međunarodnu produkciju i stvaraju dinamičan odnos izmedju lokalnog i međunarodnog. Antistatic takođe sadrži ’anti’ – u svom imenu; dok se ’anti’ u ANTISEZONI odnosi na otvaranje okvira mogućeg čitanja nekog događaja kao sezone, ili dela plesne sezone, ’anti’ u imenu sofijskog međunarodnog festivala se odnosi na nemogućnost da ljudi, odnosi i projekti budu statični, nepomični. ’Anti’ u Antistatic označava svaku vrstu delovanja protiv ustaljenog, opšteprihvaćenog, protiv prihvatanja zatečenog stanja stvari.
  Antistatic sam ove godine posetila (za razliku od prethodnih izdanja) samo delimično, od deset festivalskih dana bila sam prisutna na četiri dana. Festivalski program nudi neverovatno širok spektar esteskih i metodoloških pristupa, pogleda na i kroz savremeni ples. Slika koju sam ovog puta snažno doživela je slika indijskog slona kog su slepi ljudi došli da vide. Oni nisu prihvatali činjenicu da su slepi, nego su insistirali da vide slona, što je samo po sebi zanimljivo za ponašanja, načine organizacije i načine učenja kojima se bavimo u plesu. Još zanimljivije je da šest slepih ljudi vidi slona svako iz svog ugla i tako nikako ne mogu da se slože oko toga kako zapravo slon izgleda.

(https://akos.ba/poucna-prica-o-razlicitim-percepcijama-sest-slijepih-ljudi-i-slon/)

  Slično iskustvo sam snažno doživela gledajući samo deo programa ovogodišnjeg Antistatic festivala. Taj festival je toliko raširio ne samo način gledanja na savremeni ples, u smislu da najrazličitije stvari mogu biti ples – prezentaciju toga šta je savremeni ples – već, samim takvim načinom kuriranja, širi i to šta savremeni ples jeste, kako deluje i kojim sredstvima se služi.

muzej

  Tokom duge istorije Nomad Dance Academy pokušavali smo u više navrata da uradimo isto to – da privremeno izokrenemo neki sistem, da nekom prostoru promenimo namenu. Tokom desetodnevnog susreta Nomad Dance Institute u 2013., imali smo želju da Muzej Savremene Umetnosti Metelkova pretvorimo u živi prostor 24/7 – da naši gosti i mi zajedno spavamo, živimo i radimo u Muzeju. Na taj način nam se činilo da bi naši razgovori, odluke i dogovori proizilazili iz celokupnog iskustva života u muzeju i da bi zaobišli projektno, produktivno vreme s kojim se svi već decenijama borimo. To, naravno, nije bilo moguće i program smo prilagodili mogućnostima i uslovima koji su nam bili dati. Claire Bishop kaže da je odnos između muzeja i plesa uvek jednosmeran; da ples oživljava galerijske prostore, ali da muzej uvek od plesa napravi nešto površnije i ravnije nego što on to jeste. Marten Spangberg govori: „Razlozi zbog kojih je muzej danas zainteresovan za ples ne nalaze se u činjenici da su kustosi odjednom postali ljubitelji plesa, već u činjenici da nemaju izbora. Umetnost koja se bavi objektima je toliko staromodna, a nova moda je pokret i svaka aktivnost koja prodaje karte i koja može muzej da napuni nečim drugačijim od skulptura i turista”. https://vimeo.com/26906384
  Čini se da u momentima kada turista zaista nema, a kada skulpturâ po sili stvari takođe privremeno nema, prazne ili poluprazne sobe MSU može punopravno da zauzme ples. Sledeće pitanje je: šta će biti kada se turisti vrate ili kada se skulpture, nakon osposobljavanja celog MSU Zagreb, vrate?
  MSU Zagreb je hrabro otvorio svoja vrata drugačijim formatima i sigurno je za tu hrabrost potrebno poverenje, ali i osećaj neugroženosti. S jedne strane, možemo to čitati kao poverenje prema drugim formama i formatima, ali to može isto tako biti uzrokovano benignošću polja savremenog plesa. ANTISEZONA o kojoj sada pišem dešavala se u beloj kutiji prvog sprata stalne postavke, umesto u Sali Gorgona koja joj je neke vrste domicil, i zbog toga je upravo bila nešto posebno, u smislu postavke radova u prostore, u smislu heterogenosti prostora u kojem se dešavala i u smislu odnosa tog kuriranog programa prema postojećim sadržajima u MSU. Svakako je taj odnos i bivanje dela savremene plesne scene Zagreba u MSU više eksces nego uhodani način saradnje. Tokom jednog od razgovora Hangover sesije koju je Dejan vodio, kristalizovala se misao da je to mnogo produktivnije za ANTISEZONU i za ples, jer postoji jasan osećaj da ništa tu nije i ne može biti unapred propisano niti apsorbovano u načine proizvodnje, cirkulacije i potrošnje umetnosti. Tako ANTISEZONA proizvodi eksces, pukotinu u glatkoj površini i iskrivljuje pogled tamo gde muzeji ’zapadnih, razvijenih zemalja’ neuspešno pokušavaju godinama da urade tako nešto sami unutar sebe. Dejan se ne slaže sa mnom, on misli da to nije dobro za sustainability, a ja mislim da sve te ključne reči – audience development, inclusivity, added value – i sve druge prazne koncepte koje smo preuzeli iz drugih područja, moramo zameniti nečim drugim, nečim što za nas ima smisla i što za nas generiše istinske uslove za budućnost.
  I još ovo: zahtevi napredne zapadne civilizacije za transparentnošću, jasnošću i artikulacijom postaju sve veći, a s njima i naši problemi. Čini se da se, na taj način preterane dostupnosti i prevelike transparentnosti, s jedne strane, međusobno pasiviziramo i infantilizujemo, a s druge strane, samo dajemo signale, kako svojim saveznicima, tako i svojim neprijateljima, gde ciljamo, gde gledamo i čemu težimo. Mislim da je jednako važno da sada istražujemo kako možemo biti delimično sakriveni, tajnoviti i nerazumljivi, i predlažem da takav način služi za to da naši saradnici, naša publika, mediji i svi drugi u našem ekosistemu moraju da ulože neki rad, neki trud, da dovrše nešto i zatvore luk pažnje koji se nadvija nad nama. U tu svrhu, predlažem da istražujemo mogućnosti nepotpunog otvaranja svog rada, neprozirnosti, nedostupnosti, makar privremene. Jer ne želimo da otkrijemo svoj položaj, ni svojim saveznicima ni svojim neprijateljima.

da li će početi da priča sa mnom
na kom jeziku
u kom ritmu
 soba izgleda kao neka bolnica ili kao galerija
 ova košulja nije moja
 poklonjena je
 da li se izvođenje razlikuje od svega drugog
 da li je za to dovoljno prisustvo publike
 kupovina karata
 i aplauz
 nikada ranije nisam izvodila pred ljudima u maskama
 ne ustručavam se da ih pogledam u oči
 sve postaje smešno i mučno zbog toga
 odsutna sam u pokušaju da
 budem prisutna
 uprkos tome što svi prodaju svoje proizvode
 treba da radimo na zajedničkom
 da insistiramo na zajednici
 na međuprostorima
 na tome da meni ne može biti dobro ako je nekom drugom loše
 samo što taj naš rad na zajedničkom
nikada ne sme
 postati
moj proizvod
 za prodaju
 na tržištu proizvoda

DATUM OBJAVE: lipanj 2021.

O AUTORICI

foto: Sunčan Stone

Dragana Alfirević je radnica u kulturi i umetnosti. Radi kao koreografkinja, performerka, kurira dogadjaje, piše i producira umetnost.

Više na: nda.si